klinika prez

Kako APA definiše kliničku psihologiju?

 Klinička psihologija je grana primenjene psihologije koja obezbeđuje kontinuiranu i sveobuhvatnu brigu o mentalnom i bihejvioralnom zdravlju pojedinaca, parova, porodica i grupa

Šta uključuje klinička psihologija?

 procenu, psihološke intervencije, konsultacije,

               supervizije, edukaciju i istraživanja

Koje su specifične stručne kompetence 

1.Razumevanje psihopatologije i varijacija tokom životnog ciklusa

2.Procena kognitivnog, emocionalnog i interpersonalnog funkcionisanja empirijski potvrđenim metodama 

3.Planiranje i sprovođenje intervencija zasnovanih na empirijskim dokazima

4.Istraživanje i implementacija naučnih nalaza u praksu

5.Etičko i kulturno osetljivo delovanje

KLINIČKI PSIHOLOG (psiholog) šta radi

Procena psihičkog funkcionisanja, razumevanje mehanizama psihopatologije, klinička formulacija.

PSIHOTERAPEUT 

(razne struke) sta radi

Psihoterapija, rad na promeni ponašanja, emocija i odnosa.

PSIHIJATAR

 (doktor medicine) sta radi

Tretman mentalnih poremećaja iz medicinskog modela.

Kako kliničari dolaze do zaključaka? (ključni metod)

Standardizovana procena + integracija podataka (intervju, posmatranje, psihološki testovi).

Kako psihoterapeuti dolaze do zaključaka? (ključni metod)

Terapijski odnos + intervencije specifične za modalitet (KBT, REBT, porodična, psihodinamska...).

Kako psihijatri dolaze do zaključaka? (ključni metod)

Medicinska dijagnostika + farmakoterapija.

Koji je ishod rada kliničara?

Dijagnostički zaključak i plan tretmana zasnovan na podacima („evidence–based formulation“).

Koji je ishod rada psihoterapeuta?

Promena funkcionisanja osobe (simptoma, obrazaca, načina doživljavanja).

Koji je ishod rada psihijatra?

Farmakološki tretman, stabilizacija simptoma.

Koji su zadaci kliničke psihologije?

1. Procena
→ prikupljanje podataka o psihičkom funkcionisanju (intervju, posmatranje, psihološki testovi)
→ standardizovane metode, merenje, integracija podataka

2. Razumevanje (Formulacija slučaja)
→ objašnjenje zašto osoba funkcioniše na određeni način
→ identifikacija uzroka, okidača i održavajućih faktora problema

3. Intervencija
→ planiranje i sprovođenje psiholoških tretmana
→ izbor evidence-based pristupa

4. Evaluacija 

     → praćenje efekata intervencije (pre–post procena)
→ naučna proverljivost i etička odgovornost

Dodatni zadaci kliničke psihologije

• Prevencija
  → rad na sprečavanju razvoja psihopatologije (programi, psihoedukacija, javno zdravlje)

• Edukacija i supervizija
  → obuka studenata, edukanta i drugih profesionalaca

• Etika i zaštita klijenata
  → donošenje odluka koje štite klijenta
  → odgovornost za validnost procene (naučnost = etika)

Klinički psiholog ne donosi odluke na osnovu utiska, već na osnovu dokaza — jer su odluke o ljudima etički čin

Oblasti primene kliničke psihologije 1/2

1. Psihopatologija i mentalno zdravlje 

• depresivni, anksiozni, psihotični poremećaji, poremećaji ishrane, adikcije, suicidni rizik, krizna stanja

Cilj: identifikacija obrazaca funkcionisanja i klinička formulacija slučaja, ne samo dijagnoza

2. Neuropsihološka procena

• pažnja, pamćenje, izvršne funkcije

• procena posledica povreda mozga, neuroloških bolesti, demencije

• Cilj: povezivanje simptoma sa funkcijom mozga.

3. Procena razvoja kod dece i adolescenata

• intelektualni nivo (IQ testovi)

• emocionalna regulacija, ponašanje

• razvojni poremećaji (ADHD, autizam, teškoće učenja)

• Cilj: razlikovanje očekivanih razvojnih varijacija od klinički značajnih odstupanja.

4. Psihološka procena u zdravstvenom kontekstu 

• psihološki faktori koji utiču na tok i ishod lečenja

• emocionalni odgovor na bolest (onkologija, kardiologija, endokrinologija)

• preoperativne, transplantacione i procene adherencije

• Cilj: razumeti vezu između psihičkog stanja i fizičkog zdravlja.

5. Forenzička procena

• procena roditeljskih kompetencija, rizik od nasilja, recidiva, sposobnost za svedočenje, uračunljivost

• Cilj: donošenje odluka sa pravnim posledicama.

6. Radna i rehabilitaciona procena

• radna sposobnost i funkcionalnost

• kognitivna i emocionalna adaptacija nakon povreda ili bolesti

• profesionalna orijentacija

• Cilj: opisati nivo funkcionisanja u realnom okruženju.

Proces psihološke procene u psihijatriji

Psihijatar postavlja uputno pitanje

  ↓

Psiholog bira metode i testove

   ↓

Procena (intervju + posmatranje + testovi)

    ↓

Integracija podataka i nalaz

    ↓

Psihijatar donosi medicinsku odluku

Kako funkcioniše psihološka procena u okviru psihijatrije?

1. Kod psihijatra: 

       prepoznaje potrebu za psihološkom procenom

• Primeri situacija:

     simptomi su nejasni ili kontradiktorni

     sumnja na poremećaj ličnosti

     potrebno je proceniti suicidni rizik

     dilema: depresija vs. kognitivni poremećaj

     dilema: psihotični poremećaj vs. paranoidna struktura

2. Psiholog bira testove (psihijatar ne bira testove)

       Psihijatar ne odlučuje koji test se radi — to je profesionalna autonomija psihologa.

       Psiholog bira testove prema uputnom pitanju.

       Psiholog procenjuje testabilnost ispitanika – odluka o testiranju je na psihologu!

3. Psiholog obavlja procenu

• Proces obično uključuje:

• klinički intervju

• standardizovane testove

• posmatranje ponašanja tokom testiranja

• U psihijatriji testiranje je „dokazni materijal“, ne formalnost.

Psiholog procenjuje :

• motivaciju, saradljivost, introspektivnost, testabilnost

• odnos prema testiranju

• postojanje tendencija ka fingiranju rezultata

4. Psiholog piše nalaz

• U psihijatriji nalaz mora biti funkcionalan — kratak, jasan, fokusiran na uputno pitanje.

5. Psihijatar koristi nalaz za odluku o lečenju

• Na osnovu nalaza psiholog pravi formulaciju,
  psihijatar donosi medicinsku odluku:

• da li uvodi lek

• da li upućuje na psihoterapiju

• da li je potrebna hospitalizacija

Psihološka procena objašnjava šta se dešava, zašto i kako —
psihijatar odlučuje šta će biti sledeći korak

Cilj testiranja:

procena aktuelnog funkcionisanja ličnosti i kognitivne efikasnosti

Primenjene tehnike: Eksplorativni intervju, VITI, MCMI-III, RSCH

Uputna dijagnoza: F43.1, F62.0, F29 in obs, F33.2 in obs

U nekim slučajevima ne postoji poremećaj — postoji samo čovek koji se 20 godina raspada pod teretom traume