Drugi cas uvod u psihologiju

Uvod

Večna pitanja psihologije

Herman Ebbinghaus (1910) je naveo da psihologija ima „dugu prošlost, ali kratku istoriju“. Kroz istoriju, ključno pitanje je bilo da li je moguća nauka o umu. Iako je Auguste Comte to poricao, John Stuart Mill i kasniji Wilhelm Wundt su se zalagali za nju, uspostavljajući naučne metode. Istraživanja Hermana Ebbinghausa o pamćenju potvrdila su naučni potencijal psihologije. J.B. Watson i B.F. Skinner su kasnije fokus prebacili isključivo na ponašanje, dok danas kognitivna psihologija doživljava renesansu, vraćajući se proučavanju uma. Drugo večno pitanje je priroda i lokacija mentalnog, pri čemu je mozak prepoznat kao centar. Debatuje se o vezi uma i tela (dualizam, interakcionizam, holizam), sa drevnim korenima u modelima koji ih posmatraju kao jedinstvo. Takođe, dugotrajna rasprava o doprinosu prirode (genetike) i vaspitanja (okoline) razvojnim i individualnim razlikama, s empirističkim (Aristotel, Locke) i nativističkim (Platon, Descartes) zagovornicima, i dalje je prisutna.

Lekcije iz istorije psihologije

Istorija psihologije opisuje uspehe i neuspehe psihologa, služeći kao upozorenje za učenje iz prošlosti i izbegavanje „Whig istorije“. Važno je prepoznati uticaj „Zeitgeista“ (duha vremena), kako je opisao Edwin G. Boring. Primeri se vide u pogrešnim zaključcima, poput Brocinih o ženskom mozgu ili Goddardovih i Termanovih o kulturnoj pristranosti testova inteligencije. Razumevanje Zeitgeista pomaže u prepoznavanju njegovog uticaja na savremenu psihologiju. Drevne paradigme često su bile dalekovide, kao što su Lokovi opisi lečenja strahova (slično današnjoj desenzitizaciji), Minsterbergove studije pouzdanosti svedočenja, ili Presyeve mašine za učenje koje je kasnije razvio Skinner. Vrednost ovakvih modela nije u njihovoj savršenoj tačnosti, već u sposobnosti da vode psihološka istraživanja i teoriju.

Psihologija i antika

1. Koreni zapadne civilizacije

Koreni zapadne civilizacije sežu do antičke Grčke i Rima, gde su filozofija i prirodne nauke postavile temelj psihologiji. Najstariji dokumenti vezani za psihološke fenomene su asiriske „knjige snova“ (5. i 6. milenijum p.n.e.). U starom Egiptu, Grčkoj i Rimu, lekari i filozofi su spekulisali o duši, osećajima, percepciji, pamćenju i učenju.

2. Napredak u medicini: Biološki pristup

Psihologija je u svojoj istoriji bila usko povezana sa medicinom, fiziologijom i neurologijom, verujući da mentalni procesi imaju biološku osnovu. Pre 5. veka p.n.e., grčka medicina bila je u rukama sveštenika. Alkmeon (5. vek p.n.e.) je započeo disekcije životinja i uspostavio objektivan, holistički pristup medicini, verujući da su zdravlje i bolest rezultat ravnoteže telesnih sistema.

Hipokrat

Hipokrat (oko 460. p.n.e.), Alkmeonov naslednik, odbacio je praznoverje sveštenika. Osnovao je medicinsku školu promovišući empirijski i racionalni pristup. Zagovarao je holistički pristup, verujući da bolesti imaju prirodne uzroke i zahtevaju prirodne lekove. Tačno je zaključio da desnom stranom tela upravlja leva strana mozga i obrnuto.

Hipokratovi humori

Hipokrat je detaljno opisao bolesti poput melanholije, manije, fobija i histerije (za koju je pogrešno verovao da je uzrokovana lutanjem materice). Postavio je teoriju o četiri telesna „humora“ (crna žuč, žuta žuč, krv i flegma), čiji disbalans uzrokuje bolest i utiče na temperament (melanholični, kolerični, flegmatični, sangvini). Njegova teorija uticala je na medicinu vekovima. U delu „O svetoj bolesti“, epilepsiju je protumačio kao prirodnu bolest uzrokovanu neravnotežom u mozgu, odbacujući religijska objašnjenja. Hipokratova teorija žeđi, iako kasnije opovrgnuta od strane Kloda Bernara, i dalje odražava svakodnevno iskustvo. Smatra se „ocem medicine“ i „ocem psihologije“ zbog svojih doprinosa razumevanju psiholoških stanja, holističkog lečenja, opisa bihevioralnih problema i teorija temperamenta i motivacije. Zauzimao se za žene u medicini.

Naše znanje o Hipokratu

Većina znanja o Hipokratu potiče iz dela Galena, koji je očuvao njegov sistem i značaj posmatranja.

Galen: Veza sa prošlošću

Galen (130-200. godine) je razvio uticajan sistem psiholoških ideja, oslanjajući se na radove prethodnika i sopstvena zapažanja i eksperimente. Bio je školovan u Aleksandrijskom muzeju i radio je kao dvorski lekar Marka Aurelija u Rimu. Kroz disekcije životinja (i povremeno ljudi), video je dokaz „božanskog dizajna“ u složenosti i harmoniji ljudskog tela, suprotstavljajući se ateističkom materijalizmu.

Galenov uvid u dušu i strast

U delu „O strastima i greškama duše“, Galen je smatrao da bolesti duše potiču iz strasti (bes, strah, zavist) koje su pod uticajem iracionalnih sila. Za oslobađanje od njih, zagovarao je samorazumevanje i ulogu mentora/terapeuta koji iskreno ukazuje na nedostatke, što predstavlja ranu sliku idealnog terapeutsko-klijentskog odnosa.

Napredak u matematici: Potraga za redom

Egipćani su razvili praktičnu matematiku. Grci su je koristili za teorije i predviđanja; Tales iz Mileta je 585. p.n.e. predvideo pomračenje Sunca. Pitagora (584-495. p.n.e.) je dokazao matematički odnos između fizičkog (dužine žica na instrumentu) i psihološkog (harmonija), zaključivši da je „sve u brojevima“. Njegovi sledbenici (Pitagorejci) verovali su u moć matematike za razumevanje sveta. Psiholozi danas pokušavaju da „izmene“ složene mentalne procese koristeći matematičke principe.

Atomizam: Duh kao materija

Atomizam Demokrita (460-370. p.n.e.) proizašao je iz grčke kosmologije i materijalizma. Smatrao je da su sve stvari, uključujući ljudski duh, sastavljene od atoma u stalnom kretanju. Duh shvaćen kao zbir atoma, oblikovan iskustvom. Predložio je teoriju percepcije gde objekti emituju atomske zrake koji se sudaraju u duhu, stvarajući percepcije kao slike u mozgu.

Zenonovi paradoksi

Zenon iz Eleje (495-435. p.n.e.) je serijom paradoksa, poput Ahila i kornjače, dovodio u pitanje pouzdanost čulne percepcije, posebno kretanja. Zaključivao je da je kretanje iluzija. Ovi paradoksi su podstakli grčke filozofe na zaključak da je „čovek mera svih stvari“, usmeravajući ih na humanistički pristup proučavanju čovečanstva.

Napredak u filozofiji

Tri glavna filozofa – Sokrat, Platon i Aristotel – postavili su temelje epistemologije (nauke o znanju) i proučavali psihološke koncepte poput učenja, pamćenja i svesti.

Sokrat (469-399. p.n.e.)

Sokrat (469-399. p.n.e.) je bio posmatrač i skeptik, smatrao je da neispitan život nije vredan življenja. Kroz stalna pitanja („Šta je istina?“) i rigoroznu logiku, tražio je ispravne odgovore. Zastupao je ideju da istina leži skrivena u svakom čoveku, a uloga učitelja je da je pomaže izneti na videlo (Sokratova metoda). Antifon, savremenik, primenjivao je sokratske dijaloge za lečenje melanholije. Zbog svog izazovnog pristupa, Sokrat je osuđen na smrt.

Platon (427-347. p.n.e.)

Platon (427-347. p.n.e.), Sokratov učenik, osnovao je Akademiju. Nije verovao senzornim informacijama; smatrao je da znanje proizlazi iz promišljanja o „idejama“ – večnim, nadčulnim strukturama koje su realnije od prolaznih senzacija. To je ilustrovao alegorijom pećine, gde su senke senzacije, a objekti ideje. Znanje oblika (nepromenljivih, večnih, savršenih ideja ili suština) postiže se razumom, a ne čulnim iskustvom. Platon je dušu podelio na tri dela: racionalni (glava), hrabri/voljni (grudi) i apetitivni/požudni (stomak). Smatrao je da je harmonija karaktera rezultat ravnoteže ova tri elementa, pri čemu razum treba da kontroliše niže delove duše. Predvideo je mogućnost žene da postignu isti nivo intelektualnih dostignuća kao muškarci.

Aristotel (384-322. p.n.e.)

Aristotel je bio Platonov student i kritičar. Za razliku od Platona, verovao je da znanje potiče iz čulnog iskustva (empirizam). Razvio je formalnu logiku i smatrao dušu (psiha) neodvojivom od tela. Identifikovao je tri tipa duše: vegetativnu (za rast i razmnožavanje), senzitivnu (za osećanja i kretanje) i racionalnu (za razum, jedinstvenu za ljude). Uveo je koncept tabula rasa (um kao neispisana tablica). Razradio je zakone asocijacija za pamćenje: sličnost, dodir (bliskost), učestalost i kontrast. Bio je majstor posmatranja i klasifikacije. Smatrao je žene biološki inferiornim, nesposobnim da daju „formu“ u razmnožavanju, već samo „materiju“.

Helenističko razdoblje (322. p.n.e. do 30. p.n.e.)

Nakon Aristotelove smrti, razvile su se filozofske škole fokusirane na etiku i životni stil. Epikurejci (Epikur) su težili sreći kroz traženje zadovoljstva i izbegavanje bola i straha (posebno straha od smrti i bogova), promovišući umerenost. Stoici (Zenon iz Kitija) su naglašavali kontrolu emocija, prihvatanje sudbine i življenje u skladu s prirodom i razumom. Skeptici (Piron iz Elide) su sumnjali u mogućnost postizanja apsolutne spoznaje, zagovarajući suzdržavanje od prosuđivanja i mentalni mir.

Rimska filozofija (30. p.n.e. do 476. n.e.)

Rimska filozofija je uglavnom bila eklektična i pragmatična, fokusirajući se na etiku i praktičan život. Istaknuti filozofi poput Cicerona, Seneke i Marka Aurelija su prihvatili i širili ideje stoičke filozofije u Rimu, ističući vrlinu, dužnost i javnu službu.

Crkveni oci i srednjovekovna filozofija (476. n.e. do 1453. n.e.)

Srednji vek obeležila je prevlast hrišćanske misli. Aurelije Augustin je naglašavao unutrašnje iskustvo, savest i težnju ka Bogu, videći dušu kao imaterijalnu i besmrtnu. Toma Akvinski je u 13. veku pokušao da sintetiše Aristotelovu filozofiju sa hrišćanskim učenjem, tvrdeći da razum i vera mogu koegzistirati i dopunjavati se.

Napredak u prirodnim naukama

Anatomija i fiziologija

Napredak u razumevanju tela obeležio je Heroj iz Aleksandrije svojim izumima (npr. parna mašina), dok je Klaudije Galen ostao medicinski autoritet, čije su detaljne studije anatomije i fiziologije dominirale medicinom vekovima.

Otkriće nervnog sistema

Razumevanje nervnog sistema počelo je sa Eustahijem, Falopijem i Vesalijem, koji su postavili temelje neuroanatomije. Leonardo da Vinči je napravio precizne crteže mozga. Rene Dekart je uveo koncept refleksne radnje i dualizam uma (nematerijalnog) i tela (materijalnog), što je imalo veliki uticaj na psihologiju.

Optika

Ptolomej, Alhazen i Rodžer Bekon su proučavali svetlost i percepciju. Johanes Kepler je opisao oko kao optički instrument, dok je Isak Njutn razvio sveobuhvatnu teoriju boja. Ove spoznaje su bile ključne za razumevanje čula vida i osnove percepcije.

Filozofski i naučni koreni psihologije

Razvoj dualizma uma i tela

Pitanje odnosa uma i tela provlači se kroz istoriju filozofije od antike, sa različitim tumačenjima njihove interakcije ili odvojenosti. Rene Dekart je formalizovao ovaj dualizam.

Rene Dekart (1596-1650)

Dekart je bio ključna figura u razvoju racionalizma i metodološke sumnje, verujući da se znanje može steći razumom. Predložio je dualizam supstanci, gde je um nematerijalan i misleći (res cogitans), a telo materijalno i prostorno (res extensa). Interakciju je video u epifizi. Njegova teorija refleksne radnje opisala je mehanizme nevoljnog ponašanja.

Britanski empirizam

Britanski empiristi su naglašavali iskustvo kao izvor sveg znanja.

Džon Lok (1632-1704) je tvrdio da je um tabula rasa (prazna ploča) pri rođenju, koju iskustvo ispunjava. Razlikovao je primarna i sekundarna svojstva.
Džordž Berkli (1685-1753) je razvio subjektivni idealizam, tvrdeći da „biti znači biti percipiran“ (esse est percipi), negirajući postojanje materije nezavisno od percepcije.
Dejvid Hjum (1711-1776) je ekstremno skeptičan, smatrao je da se znanje svodi na impresije i ideje, dovodeći u pitanje uzročnost i postojanje ja.
Dejvid Hartli (1705-1757) je primenio asocijativnu psihologiju, pokušavajući da objasni mentalne fenomene putem vibracija u nervnom sistemu.

Francuski senzualizam i pozitivizam

Francuski filozofi su dalje razvijali empirizam.

Etiene Bonno de Kondijak (1715-1780) je zamislio kip sa samo jednim čulom (mirisom) kako bi pokazao da se sve mentalne sposobnosti mogu razviti iz senzacija.
Žulijen Ofre de La Metri (1705-1751) je bio mehanički materijalista, tvrdeći da je čovek mašina, a um proizvod tela.
Ogist Kont (1798-1857) je osnovao pozitivizam, verujući da se samo empirijski dokazane činjenice mogu smatrati naučnim, i poricao mogućnost nauke o umu (psihologije), jer se um ne može posmatrati sam.

Nemački idealizam

Nemački idealisti su naglašavali ulogu uma u konstrukciji stvarnosti.

Gotfrid Vilhelm Lajbnic (1646-1716) je odbacio Lokovu tabula rasa, predlažući monade – jedinstvene, nematerijalne supstance koje čine svemir, i koncept nesvesne percepcije (percepcije ispod praga svesti).
Imanuel Kant (1724-1804) je tvrdio da um nije pasivna ploča, već aktivno organizuje čulne informacije pomoću urođenih kategorija razumevanja (npr. prostor, vreme, uzročnost). Smatrao je da psihologija ne može biti prava nauka jer mentalni procesi nisu merljivi i nemaju prostornu ekstenziju.