Studijske beleške: Racionalizam (Dekart i Lajbnic)

RACIONALIZAM: TEMELJI I KONTEKST MODERNOG ZASNIVANJA

• Definicija racionalizma: Iako ne zapostavljaju iskustvo, racionalisti smatraju da je razum glavni i primarni izvor saznanja.
• Opreka empirizmu: Racionalizam se razvija kao suprotnost engleskom empirizmu (npr. Hjumu). Dok empiristi sumnjaju u svemoć ljudskog duha, racionalisti veruju u moć prirodne svetlosti uma ($lumen \, naturale$).
• Matematika kao uzor: Zajednička odlika svih racionalista (Dekarta, Spinoze, Lajbnica) je vera u matematiku kao uzor-nauku. Matematička jasnoća ($claritas$) i razgovetnost ($distinctio$) su ideali svakog naučnog saznanja.
• Problem supstancije: Racionalisti nude različita rešenja za problem supstancije (ono što postoji po sebi i kroz sebe, $causa \, sui$):     * Monizam (Spinoza): Postoji samo jedna supstancija koju naziva Bog ili Priroda ($Deus \, sive \, Natura$).     * Dualizam (Dekart): Postojanje dve supstancije - duha i materije.     * Pluralizam (Lajbnic): Postojanje beskonačnog mnoštva supstancija - monada.
• Kritika Hjumove skepse: Hegel je kritikovao to što Hjum nije bio dovoljno prostudiran od strane naslednika, tretirajući ga više kao istoričara nego kao filozofa koji je uzdrmao veru u moć razuma.

RENE DEKART (1596–1650): OTAC MODERNE FILOZOFIJE

• Biografske crte i obrazovanje:     * Školovao se osam godina u elitnom jezuitskom kolegiju La Fleš (La Flèche).     * Studirao je prava i anatomiju u Parizu.     * Već u $18$. godini shvatio je da je tradicionalno sholastičko obrazovanje nepotpuno i neplodno.     * Stupio je u vojnu službu pod holandskim princem i obišao Evropu (Poljsku, Češku, Mađarsku, Austriju, Italiju).     * Napustio je Francusku jer je u njoj spaljen filozof Vanini, a pesnik Teofil de Vijo je mučen.     * Umro je u Stokholmu 1650. godine, gde je otišao na poziv švedske kraljice Kristine.
• Glavna dela:     * Rasprava o metodi (Discours de la méthode, kod nas često kao Reč o metodi), objavljena $1637$. godine, anonimno i na francuskom jeziku da bi bila dostupna svima, a ne samo naučnicima koji govore latinski.     * Meditacije o prvoj filozofiji ($1641$).     * Principi filozofije ($1644$).     * Rasprava o strastima duše.
• Odnos prema Bekonu: Dekart je jedino Frensisa Bekona pominjao sa uvažavanjem. Obojica su tražili nove metode istraživanja i obojica su bili dvorski filozofi (Bekon kod Elizabete I, Dekart kod kraljice Kristine).
• Zaokret ka subjektivnosti: Pošto je knjige smatrao nedovoljnim, odlučio je da istražuje "veliku knjigu sveta" i samog sebe. Cilj je bio razlikovati istinito od lažnog radi sigurnog koračanja kroz život.

DEKARTOVA METODOLOGIJA I GNOSEOLOGIJA

• Metodska sumnja ($dubito$): Dekart ne uvodi sumnju kao cilj (skepticizam), već kao sredstvo dolaska do istine. Treba odbaciti kao apsolutno lažno sve u šta se može i najmanje posumnjati.     * Sumnja u čulno saznanje jer nas čula varaju.     * Sumnja u matematičke dokaze jer ljudi greše u geometriji.     * Sumnja u realnost sveta zbog sličnosti jave i sna.
• Prvo načelo filozofije: Cogito, ergo sum:     * Čak i dok sumnjam da je sve lažno, neizbežno je da ja, koji o tome mislim, moram biti nešto.     * $Cogito, \, ergo \, sum$ (Mislim, dakle jesam) je najčvršća istina koju ni najekstremnije sumnje ne mogu poljuljati.     * Hronološki red: $Dubito, \, ergo \, cogito, \, ergo \, sum$ (Sumnjam, dakle mislim, dakle postojim).
• Zdrav razum ($bon \, sens$): Sposobnost pravilnog suđenja i razlikovanja istinitog od lažnog. Dekart tvrdi da je to stvar koja je ljudima najbolje podeljena, jer niko ne želi više razuma nego što ga već ima.
• Četiri pravila metode:     1. Pravilo evidencije: Nikada ne prihvatati ništa kao istinito dok se očigledno ne sazna kao takvo; izbegavati prenaprečena suđenja i predrasude.     2. Analiza: Podeliti svaku teškoću na onoliko delova koliko je moguće i potrebno da bi se najbolje rešila.     3. Sinteza: Voditi misli po redu, od najprostijih i najlakših do najsloženijih.     4. Verifikacija (Enumeracija): Svuda vršiti tako potpuna nabrajanja i opšte preglede da se ništa ne propusti.
• Ars demonstrandi i Ars inveniendi: Prvo i četvrto pravilo čine veštinu dokazivanja, dok drugo i treće čine ulogu otkrivanja.
• Intuicija i dedukcija: Jedini putevi ka saznanju. Intuicija je jasno i razgovetno neposredno shvatanje stava u celini, dok je dedukcija postupno i neprekinuto kretanje misli od poznatih istina.

ONTOLOŠKI DUALIZAM I KLASIFIKACIJA NAUKA

• Metaforičko stablo filozofije:     * Koren: Metafizika.     * Stablo: Fizika.     * Grane: Mehanika, medicina i etika.
• Dve supstancije:     1. Res cogitans (Misleća stvar): Duh, netelesna supstancija čija je glavna odlika mišljenje.     2. Res extensa (Protežna stvar): Materija, čija su glava odlika prostornost, deljivost i kretanje.
• Uloga Boga: Iako dualista, Dekart pominje i beskrajnu božansku supstanciju. Bog je garancija istinitosti urođenih ideja ($ideae \, innatae$). Pošto je Bog savršen, nemoguće je da nas vara u onome što jasno i razgovetno uviđamo.
• Mehanicizam: Priroda je veliki mehanizam. Životinje i ljudska tela su složeni automati. Svetom vladaju mehanički zakoni.     * Fizika: Formulisao zakone inercije i refrakcije (prelamanja) svetlosti.     * Inercija: Kretanje je proizvod mase i brzine ($p = m \times v$).
• Doprinos matematici: Osnivač analitičke geometrije. Uveo koordinatni sistem kojim se geometrijski likovi svode na algebarske jednačine.

DEKARTOVA ETIKA I PROBLEM SLOBODE VOLJE

• Odnos razuma i volje: Za suđenje su potrebni i razum (percepcija stvari) i volja (odobravanje). Volja je šira od razuma i zato je uzrok grešaka jer je proširujemo i na stvari koje ne poznajemo jasno.
• Sloboda kao savršenstvo: Čovek je vredan pohvale samo kada radi slobodno, tj. po svojoj volji. Automati se ne hvale, već njihov tvorac.
• Strasti duše: Polje emocija (čuđenje, ljubav, mržnja, želja, radost, žalost) povezuje duh i telo. Sedište duše je u mozgu (pinealna žlezda), gde najfiniji delići krvi pokreću mehanizme tela.
• Moral kao tehnika: Zadatak razuma je da kontroliše strasti radi maksimalnog efekta uz minimalni rashod sila. Sloboda je u izgradnji autonomnog razuma koji obuzdava haotične emocije.

GOTFRID VILHELM LAJBNIC (1646–1716): HEROJ ZNANJA

• Polihistorski duh: Nazivan "Nemačkim Aristotelom". Bio je matematičar, diplomata, pravnik, istoričar, diplomata i poliglota.
• Glavna postignuća:     * Osnovao Berlinsku akademiju nauka ($1700$).     * Otkrio infinitezimalni račun (nezavisno i paralelno sa Njutnom).     * Konstruisao logički jezik Characteristica universalis.
• Glavna dela:     * Monadologija ($1714$, objavljena posthumno).     * Ogledi o teodiceji ($1710$).     * Novi ogledi o ljudskom razumu (polemika sa Lokom, objavljena $50$ godina nakon smrti jer Lajbnic nije hteo da objavi delo na koje mrtvi Lok ne može da odgovori).     * Rasprava o metafizici.

MONADOLOGIJA: ONTOLOŠKI PLURALIZAM

• Monada kao prosta supstancija:     * Prosta znači da nema delova. Pošto nema delova, nema ni protežnosti, oblika niti deljivosti.     * Monade su "istinski atomi prirode" i "elementi stvari".     * Duhovne su prirode, nemaju "prozore" kroz koje bi nešto ušlo ili izašlo.
• Hijerarhija monada:     1. Bog: Najviša monada, $actus \, purus$ (čista aktivnost), poseduje apsolutnu jasnost.     2. Ljudske duše: Sposobne za apercepciju (svesno predstavljanje).     3. Organske monade: Životinje i biljke, poseduju "male predstave" ($petites \, perceptions$).     4. Neorganske monade: Potpuno nejasne i zamućene predstave.
• Tri principa monadologije:     1. Princip identiteta: Ne postoje dve potpuno iste monade.     2. Princip kontinuiteta: Priroda ne čini skokove ($Natura \, non \, facit \, saltus$).     3. Princip предодређености: Prestabilisana harmonija ($harmonia \, praestabilita$). Sve je unapred usklađeno božanskom intervencijom.
• Dinamizam i vitalizam: Nasuprot Dekartovom mehanicizmu, Lajbnic uvodi pojam "žive sile" ($vis \, activa$). Svet nije samo mašina, već je prožet životnom energijom i svrhovitošću (teleologija).

TEORIJA SAZNANJA I TEODICEJA

• Dve vrste istina:     1. Istine uma (Rationalne istine): Nužne su, zasnovane na principu protivurečnosti. Suprotno od njih je nemoguće.     2. Istine činjenica (Empirijske istine): Kontingentne (slučajne) su, zasnovane na principu dovoljnog razloga (ničeg nema bez razloga zašto je to tako, a ne drugačije).
• Dopuna empirizmu: Povodom Lokovog stava da je um prazna tabla (tabula rasa), Lajbnic dodaje: "Ništa nema u razumu što pre nije bilo u čulima, osim samog razuma" ($nisi \, intellectus \, ipse$).
• Teodiceja (Opravdanje Boga):     * Najbolji od svih mogućih svetova: Pošto je Bog svemoguć, sveznajući i predobar, morao je izabrati najbolji mogući svet iz beskonačnog broja opcija.     * Problem zla: Zlo je nedostatak dobra ($causa \, defficiens$).     * Tri vrste zla:         1. Metafizičko zlo: Nepotpuna savršenost stvorenja (konačnost).         2. Fizičko zlo: Patnja i bol.         3. Moralno zlo: Greh.     * Funkcije zla: Zlo služi kao kontrast dobru (lepota slike zahteva senke), kao podsticaj za usavršavanje, i deo je šire harmonije celine (ono što je zlo za deo, dobro je za celinu).

PITANJA I DISKUSIJA (IZ TRANSKRIPTA)

• Pitanje sumnje: Kako Hjum i Dekart tumače sumnju? Dekartova sumnja je metodička i konstruktivna (vodi ka izvesnosti), dok skepticizam može biti destruktivan ako nema cilj.
• Pitanje postojanja: Da li postojanje identifikujete isključivo kroz mišljenje? (Referenca na Dekartov $Cogito$).
• Pitanje o Bogu: Da li je Dekart bio trinitarista (duh, materija, Bog) ili samo dualista? Sam Dekart se nije do kraja izjasnio o statusu beskonačne supstancije u odnosu na stvorene.
• Odnos sa književnošću: Volter u Kandidu ismeva Lajbnicov optimizam kroz lik učitelja Panglosa koji u svakoj nesreći vidi "najbolji od svih svetova". S druge strane, Dostojevski kritikuje ideju harmonije koja se plaća "dečijom suzom", tvrdeći da takva istina ne vredi te cene.
• Praktične primene: Dekart i Lajbnic su neizbežni u fizici (zakoni kretanja, sila) i matematici (analitička geometrija, infinitezimalni račun).