Platonov dijalog Protagora: Sveobuhvatne studijske beleške

Učesnici i glavna pitanja dijaloga "Protagora"

  • Učesnici u razgovoru:     * Sokrat     * Hipokrat (mladić koji želi da uči od Protagore)     * Protagora (čuveni sofista)     * Alkibijad     * Kalija     * Kritija     * Prodik     * Hipija

  • Glavna filozofska pitanja pokrenuta u delu:     * Šta je zapravo sofist i koja je njegova uloga?     * Da li su podučavanja sofista korisna po ljudsku dušu?     * Da li se vrlina (aretearete) moše naučiti?     * Da li je vrlina jedinstvena celina koja ima svoje delove ili su nazivi (pravednost, razboritost, itd.) samo različita imena za jednu istu stvar?     * Kakav je odnos između zadovoljstva i dobra, odnosno bola i zla?

Razgovor Sokrata i Hipokrata: Priroda sofistike

  • Hipokratova ambicija: Saznavši da je u grad stigao Protagora, kojeg naziva "najmudrijim u govoru", Hipokrat želi da postane njegov učenik kako bi ga ovaj učinio mudrim.
  • Definicija sofiste:     * Hipokrat na Sokratovo pitanje odgovara da je sofista "znalac mudrih stvari".
  • Sokratovo upozorenje o duši:     * Sokrat ističe važnost brige o duši, navodeći da se njoj treba posvetiti više pažnje nego telu.     * Poveravanje duše nekome na podučavanje je opasan čin ako se ne zna prava priroda onoga što taj učitelj nudi.     * Metafora o prodavcima znanja: Sokrat upoređuje sofiste sa trgovcima i preprodavcima koji hvale svoju robu kako bi je prodali. Budući da sofisti naplaćuju svoje znanje, postoji opasnost da ni sami kupci (učenici) ne znaju da li je ta "roba" (znanje) korisna ili štetna za dušu.     * Zaključak: Znanje je hrana za dušu, ali ono može biti i veoma opasno ako je loše.

Protagorin nastup i definicija njegove veštine

  • Sofistika kao drevna disciplina: Protagora tvrdi da je sofistika "najstarija veština", ali da su je stari mudraci krili pod maskama drugih veština (poput poezije ili muzike). On sam se ne ustručava da se javno deklariše kao sofista.
  • Šta Protagora uči svoje učenike?     * Razboritost u domaćim poslovima: Kako da učenik što bolje upravlja sopstvenom kućom.     * Razboritost u državnim poslovima: Kako da učenik bude najsposobniji da deluje i govori u javnim (političkim) poslovima.     * Ovo se definiše kao politička veština.

Mit o Prometeju i Epimeteju: Poreklom vrlina i društva

  • Sokrat iznosi sumnju da se vrlina može naučiti, na šta Protagora odgovara čuvenim mitom:     * Epimetejeva greška: Prilikom stvaranja smrtnih bića, bogovi su zadužili Epimeteja i Prometeja da im dodele sposobnosti. Epimetej je samouvereno uzeo na sebe da izvrši podelu, ali je bio nesmotren i potrošio sve sposobnosti na životinje, ostavljajući ljudski rod nezaštićen (nag, bos i bez oružja).     * Prometejeva krađa: Da bi spasao ljude, Prometej krade vatru od Hefesta i Atene, kao i njihovu umetničku mudrost. Iako je ljudski rod time dobio mudrost za preživljavanje, ljudima je i dalje nedostajalo političko znanje.     * Zevsova intervencija: Bez političke mudrosti, ljudi su živeli u nepravdi i nisu mogli da grade zajednice, što je pretilo njihovim istrebljenjem. Zato Zevs šalje Hermiju (svog glasnika) da ljudima donese stid i pravdu.     * Stid i pravda kao temelji: Ovi darovi moraju biti ukras svakog grada i veza koja stvara prijateljstva. Zevsov zakon nalaže: "Ko ne može da ima stida i pravde, neka ga ubiju kao nesreću".     * Zaključak mita: To je razlog zašto se u političkim pitanjima dopušta svakom građaninu da govori, jer se pretpostavlja da svaki čovek mora imati udeo u političkoj vrlini.

Protagorini argumenti o vaspitljivosti vrline

  • Kažnjavanje kao dokaz: Protagora tvrdi da kažnjavanje nije čin osvete za prošlo delo (jer se ono ne može promeniti), već vaspitni čin usmeren ka budućnosti. Kažnjava se da bi se krivac "popravio" i da bi se drugima poslao primer, što implicira da se vrlina može steći učenjem i vežbom.
  • Društveni proces vaspitanja:     * Porodica: Roditelji od malena podučavaju decu šta je pravedno, a šta nepravedno.     * Škola: Učitelji uče decu valjanim stvarima kroz književnost i pesnike.     * Zakoni: Država nameće zakone po kojima građani moraju da žive, a ko ih krši, biva kažnjen.
  • Protagorina uloga: On smatra da je on samo neko ko zna "malo bolje od nas" da dovede čoveka vrlini i da je to razlog zašto naplaćuje svoje usluge.

Pitanje jedinstva vrline

  • Nabrojane vrline: Pravednost, pobožnost, mudrost, hrabrost i razboritost.
  • Protagorin stav: Vrlina je jedna celina, ali njeni delovi su različiti i međusobno nezavisni (kao delovi lica – oko, uvo, nos). Čovek može imati jednu vrlinu, a da nema drugu.
  • Sokratova protivargumentacija:     * Ako je pravednost samo pravedna, a pobožnost samo pobožna, to bi logički vodilo do zaključka da je pobožnost nepravedna (jer nije identična pravednosti), što je apsurdno.     * Sokrat tvrdi da se mudrost i razboritost podudaraju. Njegov logički argument glasi: "Svemu suprotnome samo je jedna suprotnost, a ne mnogo". Ako je nerazboritost suprotnost i mudrosti i razboritosti, onda mudrost i razboritost moraju biti ista stvar.

Relativnost dobrog i diskusija o pesništvu

  • Relativnost korisnog: Protagora napominje da ono što je korisno ljudima može biti štetno biljkama, ili korisno za spoljašnjost tela, ali ne za unutrašnjost. To pokazuje složenost pojma "dobro".
  • Metodološki sukob: Sokrat zahteva kratke odgovore jer on navodno ne može da prati duge govore. Razgovor se nastavlja na Protagorin predlog analizom pesništva.
  • Simonidova izreka vs. Pitakova izreka:     * Simonid: "Teško je postati čovek baš uistinu valjan".     * Pitak: "Teško je biti savršen (dobar)".     * Simonid kritikuje Pitaka, a Sokrat uvodi distinkciju između postati i biti. Smatra se da čovek može postati dobar na trenutak (uz napor), ali postojano "biti" dobar je nemoguće za čoveka – taj dar imaju samo bogovi.     * Dobar čovek može postati zao, ali neko ko je stalno zao zapravo ne može postati zao (jer to već jeste).

Hrabrost, znanje i hedonizam

  • Odnos hrabrosti i mudrosti: Protagora tvrdi da su sve vrline slične osim hrabrosti, jer postoje ljudi koji su krajnje hrabri, ali nepravedni ili nemoralni.     * Sokrat dokazuje da su najmudriji ujedno i najsmeliji, pa time i najhrabriji.     * Protagora prigovara, praveći razliku između smelosti (koja potiče iz besa ili mahnitosti) i hrabrosti (koja potiče iz prirode i nege duše).
  • Identifikacija zadovoljstva i dobra: Sokrat postavlja tezu da je ono što je prijatno (prijatnost/zadovoljstvo) zapravo dobro, a bol je zao.     * Uživanje se naziva zlim samo ako oduzima veće zadovoljstvo nego što pruža.     * Podnošenje muke (bola) naziva se dobrim samo ako sprečava veći bol ili vodi ka velikom zadovoljstvu.

Veština merenja i neznanje kao uzrok zla

  • Problem "pobeđenosti zadovoljstvom": Ljudi često kažu da čine zlo jer su pobeđeni zadovoljstvom.
  • Sokratovo rešenje: Niko ne čini zlo namerno znajući da je to zlo. Ako je zadovoljstvo identično dobru, fraza "pobeđen zadovoljstvom" značila bi "pobeđen dobrim", što je besmisleno.
  • Veština merenja: Greška u izboru između zadovoljstva i bola nastaje zbog nedostatka znanja. To je problem perspektive (kao što nam se udaljeni predmeti čine manjim). Potrebna je veština merenja (metretiketechnemetretike techne) da bi se pravilno procenio višak dobra nad zlom.
  • Zaključak o hrabrosti: Hrabrost je zapravo znanje o tome čega se treba bojati, a čega ne. Plašljivci su takvi zbog neznanja, a hrabri zbog znanja.

Finalni zaključak i ironični obrt

  • Dijalog se završava paradoksom i zamenom uloga:     * Sokrat, koji je na početku tvrdio da se vrlina ne može naučiti, na kraju dokazuje da je vrlina znanje, što nužno znači da je ona podučiva.     * Protagora, koji je po profesiji učitelj vrline, na kraju pokušava da dokaže da vrlina nije znanje (odnosno da je ona nešto drugo), čime posredno dovodi u pitanje sopstvenu mogućnost da je podučava.