Dekart i Lorhard: Konstitucija novovekovne ontologije

Uvod u konstituciju novovekovne ontologije i odnos Dekarta i Aristotela

• Pojmovni koreni i uvođenje pojma: Iako su leksički koreni pojma ontologija starogrčki, antički mislioci nisu iznedrili discipline poput psihologije, antropologije, fiziologije, niti ontologije. Pojam ontologije uvodi se tek u veku u kojem Rene Dekart (René Descartes) objavljuje svoje najvažnije radove.
• Kartezijanski uticaj: Promovisanje novog pojma nije direktno Dekartovo delo, ali se odvijalo uz izričito pozivanje na dostignuća njegove filozofije. Dekartov stav prema nasleđu prote philosophia (prve filozofije) je višeznačan; on koristi latinsku verziju tog pojma u naslovu svojih "Meditacija", ali radikalno menja Aristotelov pristup.
• Redukcija prve filozofije: Dekart odbacuje Aristotelov zahtev da se o bivstvovanju govori na različite načine (višeznačnost bivstvovanja kroz četiri modela). Kod Dekarta gotovo da nema traga o Aristotelovih deset kategorija.
• Metodološki preokret: U delu Regulae (Pravila za usmeravanje duha), Dekart ne nudi refleksije srodne Aristotelovim "Kategorijama" ili "Topikama". On se uzda u novi vid metodološkog vođenja mišljenja koje se rukovodi poredakom odnosa i razlikovanjem jednostavno-složeno.
• Intuicija i dedukcija: Jednostavnost je obeležje koje uzdiže intuiciju iznad dedukcije. Odnos između jednostavnog i složenog nije proizvoljan; mišljenje mora biti usidreno u onome što je poznato i jednostavno kako bi napredovalo ka složenom.

Modernost i odnos prema granici i beskonačnosti

• Zaštita od lutanja: Misliti filozofski za Dekarta znači osigurati se od lutanja. Čulno iskustvo je nepouzdano jer je lišeno temelja. Kartezijanski racionalizam se, prema Leonu Brunšvigu (Léon Brunschvicg), ispostavlja kao filozofija "neograničene ekspanzije", nasuprot Aristotelovoj "finitističkoj koncepciji sveta".
• Rekonceptualizacija granice: U antici je granica bila ono "prvo unutar čega je sve" (granica same stvari). Kod Dekarta, granica biva formalizovana i temporalizovana. Budući da se bivstvovanje poima kroz spoznajući ego, granica je sada "granica za spoznaju", a ne granica same spoznaje. Ego je "gospodar i vlasnik" (maître et possesseur) sveta i nailazi na granice koje su samo privremene i fleksibilne.
• Prelaz ka beskonačnosti: Dekartova filozofija je reakcija na Suareza (Francisco Suárez) kod kojeg je bivstvovanje asimilovano suštinom. Dekart afirmiše ideju beskonačnosti; Aleksandar Koire (Alexandre Koyré) ističe da konačna misao može razumeti sebe samo polazeći od beskonačne misli.
• Nautička metafora: Dekart u delu Compendium musicae koristi metaforu: "Konačno vidim kopno, žurim ka obali". Hegel je ovu metaforu primenio na sve novovekovne filozofe koji se kod Dekarta osećaju "kao kod svoje kuće", kao brodari koji su nakon lutanja stigli na sigurno kopno (terra firma).

Apsolut, dedukcija i prostor-vreme

• Apsolut kao polazište: Za razliku od Platona gde je apsolut poslednja stanica, kod Dekarta je on početna stanica i polazište. To je "Arhimedovska tačka" koja se nalazi unutar subjektivnosti kao "stvar koja je izvesna i nesumnjiva".
• Nova definicija dedukcije: Dedukcija nije spuštanje sa logičkih opštosti na pojedinačno, već operacija kojom se shvata sve što se nužno zaključuje iz drugih, izvesno poznatih stvari. Operativni pojmovi su poredak i odnos.
• Subjektivizacija prostora i vremena: Vreme nije nužno za definisanje supstancije, a prostor ne poseduje objektivnost nezavisnu od subjekta. Dekart navodi: "prostornost ne označava ništa zasebno i odvojeno od subjekta". Izvesnost je trenutni akt, pa je razvoj u vremenu za Dekarta znak nesavršenosti.

Odbacivanje sholastičke tradicije i analogije

• Negacija kvaliteta: Dekart vrši radikalnu negaciju kvaliteta kako bi raskinuo sa tradicijom koja filozofiju povezuje sa analogia entis (analogijom bića). Analoga je u sholastici bila most između čulnog i inteligibilnog, ali Dekart taj put zatvara.
• Metafora zgrade: Na početku "Prve meditacije", Dekart koristi graditeljsku metaforu: "ruina temelja za sobom nužno povlači celokupan ostatak zgrade". On nastoji da uspostavi fundamentum inconcussum (nepokolebljiv temelj) kao fundamentum in intellectu.
• Desupstancijalizacija sveta: Kvalitativni svet postaje res extensa – čisti kvantitet i relaciona struktura.
• Odbacivanje modela energeia/dinamis: Dekartov racionalizam ne ostavlja prostor za sferu mogućeg i verovatnog. Verovatno je za njega filozofski irelevantno i svedeno na lažno. Mišljenje se mora kretati samo unutar nužnog i neospornog.
• Isključivanje uzgrednog: Razlika supstancije i akcidencije postaje nepoželjna jer se ono akcidentalno opire jasnom i razgovetnom opažaju (clara et distincta perceptio). Put filozofije se svodi na razlikovanje istinito-lažno.

Interpretacije kartezijanske ontologije

• Ferdinand Alkije (Ferdinand Alquié): Govori o Dekartovoj poziciji kao o negativnoj ontologiji, slično apofantičkoj teologiji (govorenje o tome šta biće nije).
• Žan-Lik Marion (Jean-Luc Marion): Koristi termin siva ontologija (ontologie grise) ili "ontologija posredstvom odbacivanja".
• Anri Guje (Henri Gouhier): Uočava Dekartov racionalistički iskorak iz Montenjevog (Michel de Montaigne) skepticizma, zasnovan na apsolutnoj veri u istinu.
• Odnos prema antičkoj istini: Dekart upozorava da čitanje Starih nosi rizik korupcije misli. Razlikuje historia (povest/tradicija) od scientia (nauka/izvesnost). U pismu Marsenu (Marin Mersenne) od $28. 01. 1641.$ godine, ističe da njegovi principi "ruše Aristotelovu istinu".
• Emancipacija mišljenja: Hegel slavi Dekarta kao emancipatora jer mišljenje s njim počinje "samo od sebe". Huserl (Edmund Husserl) vidi revolucionaran iskorak jer svet više nije "ono prvo", već smo to "mi sa našim iskušavanjem i mišljenjem".

Istorijat pojma ontologije: Lorhard i Goklenijus

• Konfesionalni kontekst: Pojmovi psihologija, antropologija i ontologija promovisani su od strane Dekartovih savremenika, često protestanata koji su želeli otklon od katoličkog sholastičkog sistema.
• Prvo uvođenje pojma: Iako se često pogrešno pripisuje Rudolfu Gekelu (Goclenius) u njegovom delu Lexicon philosophicum ($1613.$), pojam ontologije prvi put uvodi Jakob Lorhard ($Jakob Lorhard$) u delu Ogdoas scholastica ($1606.$).
• Lorhardovo delo: Lorhard koristi pojam u osmom poglavlju pod naslovom "Dijagraf metafizike ili ontologije". Za njega su metafizika i ontologija sinonimi.
• Razvoj termina:     * Antropologija: Oto Kasman (Hanau, $1594.$).     * Psihologija: Melanhtonova predavanja ($1530.$), Rudolf Gekel ($1590.$, Marburg).

Onto-teološki sklop i priroda discipline

• Hajdegerova teza: Martin Hajdeger (Martin Heidegger) smatra da je metafizika uvek onto-teologija. Dekart ovo potvrđuje stavom da je znanje o Bogu uslov mogućnosti saznanja svih ostalih bića: "ne možemo ništa izvesno da saznamo ukoliko prvo ne znamo da Bog postoji".
• Kasnije transformacije:     * Volf (Christian Wolff): Kod njega ontologija ($metaphysica generalis$) više ne uključuje teologiju direktno.     * Kant (Immanuel Kant): Odbacuje ontologiju zbog "saznajne drskosti", a favorizuje metafiziku ukorenjenu u prirodi ljudskog uma.     * Huserl: Odbacuje metafiziku, a ontologiju (formalnu i materijalnu) vidi kao kičmu filozofije.     * Hajdeger (rani): Razvija ideju fundamentalne ontologije.

Lorhardova dopuna i kartezijanski racionalizam

• Lumen naturale: Lorhard insistira da je koren ontologije u lumen naturale (prirodnoj svetlosti uma). To je istraživanje onoga što je ljudski um sposoban da stekne. Lorhard ovaj koren vidi kao čistu idealnost, nezavisnu od čulnog iskustva ili materije.
• Struktura Lorhardove ontologije:     * Opšta: bavi se inteligibilnim i bivstvovanjem.     * Posebna: razmatra stvorena bića u njihovim supstancijama i akcidencijama.
• Metod: Koristi diagramski prikaz inspirisan Pjerom de la Rameom (Petrus Ramus).
• Odnos prema hrišćanstvu: Lorhard povezuje antički logos sa hrišćanskim pojmom duha kao stvorene supstancije koja ne učestvuje u telesnoj formi.

Dekart naspram Lorharda i Montenja

• Istina izvan misli: Dekartov ključni korak nakon Lorharda je stav iz Principia: "sve istine nisu ništa izva naše misli".
• Protiv psihologizacije: Iako Dekart deli Montenjev credo o samoispitivanju, on se protivi psihologizaciji filozofije. Montenju je "studiranje sebe" i fizika i metafizika. Dekartu je studiranje mišljenja sredstvo za utemeljenje naučnog saznanja sveta i Boga.
• Johanes Klauberg (Johannes Clauberg): Za njega je prote philosophia postala protologija – veština započinjanja. On tvrdi da je prava prva filozofija sadržana u Dekartovih šest Meditacija.
• Zaključak o ontološkom obrtu: Sa Dekartom, bivstvovanje bića se situira u evidentno postojanje (Ego cogito, ego existo). Bio je to prelaz sa ontos on na jedinstvo uma u raznolikosti predmeta. Hegel je stoga primetio da se o Dekartovoj filozofiji, u celini uzevši, "malo šta ima reći" zbog ove radikalne redukcije na jedan princip.