Nedruštvena društvenost: Studija o Spinozi, Hobsu i Kantu

Osnovna teza: Teorije prirodnog prava zasnivaju se na ideji da je ljudska priroda u svojoj srži u stanju rata. Koreni ove ideje sežu do sofističkih rasprava u antičkoj Grčkoj.
Definicija termina (Kant): Imanuel Kant koristi termin „nedruštvena društvenost“ (ungesellige Geselligkeit) da objasni poreklo društva iz prirode u kojoj su jedinke u stanju rata.
Dvojnost ljudske prirode prema Kantu: * Sklonost podruštvljavanju: Čovek se u društvu oseća „više čovekom“ jer oseća razvoj svojih prirodnih obdarenosti. * Sklonost izolaciji (usamljivanju): Čovek želi da sve usmeri prema sopstvenom shvatanju i očekuje otpor drugih, jer je i sam sklon da im se opire.
Suština teorija društvenog ugovora: Ljudi stupaju u društvo iz najsebičnijih, nedruštvenih interesa (opstanak), zbog čega stanje rata u potpunosti nikada ne prestaje.
Glavni predstavnici: Spinoza, Hobs i Kant.

Antička opozicija: Protivrečnost između prirodnog prava i ugovora prvi put se javlja kao sukob između physis (priroda) i nomos (zakon/dogovor).
Demokrit: Prvi dovodi physis u vezu sa nomosom, ali je za njega zakon više konvencija nego filozofski utemeljen ugovor. Pravda je „trebanje“ koje se svodi na poštovanje pravila zajednice.
Sofisti: * Hipija: Ljudi su po prirodi jednaki, ali ih zakoni kao „tirani“ razdvajaju i primoravaju na stvari mimo prirode. * Protagora i Gorgija: Ljudi nisu po prirodi jednaki, ali se vrlinom i zakonom mogu izjednačiti. * Kalikle: Zakon stvaraju slabi i „gomila“ da bi zaplašili jake i onemogućili im širenje. Po prirodi, pravedno je da jači vlada nad slabijima.
Platon (Država): * Trazimah: „Pravičnost nije ništa drugo nego ono što koristi jačem.“ * Glaukon: Po prirodi je „dobro“ činiti nepravdu, a „zlo“ trpeti je. Ljudi prave ugovore jer nisu dovoljno jaki da nesmetano čine nepravdu, a žele da izbegnu da budu njene žrtve. Pravičnost je „sredina“ između nekažnjenog činjenja nepravde i nemogućnosti osvete.

Društveni autoritet: Franc Nojman smatra da su teorije Spinoze, Hobsa i Kanta u osnovi pesimistične jer opravdavaju moć društva nad pojedincem i zahtevaju žrtvovanje individualnih sloboda radi opstanka zajednice.
Stavovi o pobuni: * Spinoza: Podanik je alterius iuris (pod tuđim pravom), samo je država sui iuris (svoja). Pravo na pobunu praktično ne postoji, ali pravo je moć – ako grupa stekne moć, ona postaje sui iuris. * Hobs: Raskid veze vladara i podanika nastupa samo ako vladar više ne može da garantuje mir i zaštitu svojine. * Kant: Odbacuje pravo na pobunu i konstituiše rigidnu teoriju prava, ali priznaje da posle uspešne revolucije podanici duguju pokornost novim vlastodršcima.

Aristotelova četiri uzroka: 1. Materijalni uzrok: Tvar iz koje nešto nastaje. 2. Formalni uzrok: Ono što određuje prirodu stvari. 3. Eficijentni (pokretački) uzrok: Uzrok kretanja. 4. Finalni uzrok (Telos): Cilj ili svrha bića.
Moderna redukcija: Moderna nauka i filozofija (od renesanse) odbacuju finalni uzrok u pogledu prirode. Priroda se počinje shvatati mehanicistički.
Posledica: U sferi ljudskog delanja, gubitak teleološkog pristupa dovodi do toga da se društvo ne razmatra kao svrha, već kao mehanička posledica prirodnog stanja.

Metoda: Deduktivna i racionalistička. Pokušava da uklopi mehanicistički pojam prirode u ljudsko delanje.
Prirodni zakoni: Univerzalni su i nužni. Čovek slobodu dostiže poznavanjem ovih nužnosti.
Ljudska zakonitost: Za razliku od prirodne nužnosti, ljudski zakoni zavise od volje i služe „bezbednijem i udobnijem životu“.
Društveni ugovor: Ljudi teže dobru i izbegavaju zlo (nagon za samoodržanjem). Ugovor važi dokle god donosi korist. Ako država ne ispunjava ulogu, pojedinac ima prirodno pravo da krši ugovor.
Demokratija: Spinoza je smatra najboljim uređenjem jer obuhvata i ljudske strasti i razum. Država ne treba da vlada strahom; u slobodnoj državi svako treba da misli šta želi i govori šta misli.

Čovek kao trostruko biće: 1. Biće nagona (ljudsko biće). 2. Biće razuma (građanin). 3. Božije biće (dela po božanskom zakonu).
Prirodno stanje: Stanje rata sviju protiv svih (bellum omnium contra omnes). Ljudi su jednaki po sposobnosti da jedan drugom nanesu zlo, što rađa uzajamni strah.
Sloboda: Definiše se kao „odsustvo prepreka i smetnji u kretanju“.
Ugovor i Pravda: Pravda nije prirodna kategorija, već izvršavanje ugovora. Država (Levijatan) mora imati moć prinude i sankcije da bi garantovala mir.
Značaj: Hobs pomera boga iz centra i postavlja individuu i njenu potrebu za sigurnošću kao osnovu političkog sveta.

Dve strane čoveka: Čovek je subjekt dva sveta – prirodnog (podložen nagonima) i slobodnog (podložen umu).
Prirodna svrha: Kant pretpostavlja da priroda ima „tajni mehanizam“ ili plan za čovečanstvo koji vodi ka razvoju svih klica uma.
Uloga rata: Kant tvrdi da je rat „nužan jer unapređuje kulturu“ i služi da ljude, protiv njihove volje, dovede do stanja mira i zakona.
Republikanski ustav: Jedini ustav koji proističe iz ideje prvobitnog ugovora. Zasnovan je na: * Principima slobode članova. * Zavisnosti sviju od zajedničkog zakonodavstva. * Zakonu jednakosti svih kao građana.
Večni mir: Krajnji cilj istorije kojem politika mora da se pokori. Iako su ljudi po prirodi „zli“ i pohlepni, zakoni treba da ih prinude da budu dobri građani, čak i ako nisu moralno dobri ljudi.

Dvosmislenost termina: Hegel kritikuje izraz „prirodno pravo“ jer nije jasno da li se misli na nagonsku prirodu ili na pojam (umsku prirodu) stvari.
Kritika prirodnog stanja: Za Hegela je prirodno stanje zapravo stanje nasilja i nepravde. Pravo svoju zbilju ima samo u društvu i državi, a ne u apstraktnoj izolovanosti prirodnog stanja.
Zaključak o teorijama: Spinoza, Hobs i Kant su značajni jer su oslobodili individualnost od stega puke običajnosti i postavili temelje za razumevanje odnosa prirode i slobode, uprkos tome što njihove početne hipoteze o prirodnom stanju nisu istorijski dokazane.