Lajbnicova Ontologija Pomirenja: Sveobuhvatni Studijski Vodić

Lajbnicova ontologija pomirenja i povratak nauke u filozofiju

• Alternativa baroknom dobu: Lajbnicova ontologija predstavlja alternativu progresivnim misliocima baroknog doba čija je fascinacija prirodnim svetom dovela do toga da subjektivnost bude xpotopljena u prirodi i izgubljenax.
• Afirmacija subjektivnosti: Lajbnic postavlja protivtežu kroz afirmaciju čiste subjektivnosti kao izvora svega objektivnog. Razumevanje realnog, empirijskog sveta zahteva pronalaženje njegovih osnova koje nisu empirijski pristupačne.
• Pojmovna infrastruktura: Pitanje o istinitom vodi ka razmatranju pojmovne infrastrukture realnog sveta. Ako je realnost umski strukturirana, iskustvo realnog se može poistovetiti sa njegovom idealnom (pojmovnom) artikulacijom.
• Nemački idealizam: Ovim obrtom ka subjektiviranju supstancijalnog položen je temelj za pravac koji se naziva nemački idealizam.
• Filozofija kao pomirenje: Ovaj prelaz nije bio nezavisan od poimanja filozofije kao delatnosti pomirenja.     * Hegel je kasnije u Fenomenologiji duha i spisu Razlika Fihteovog i Šelingovog sistema filozofije (Differenzschrift) koristio pojam pomirenja za rešavanje problema razdvajanja (Entzweiung).     * Kod Hegela je pomirenje povezano sa potrebom ponovnog uspostavljanja subjekta i samosvesti, odnosno pomirenja osećaja i saznanja (beskonaćnog u konaćnom).
• Ontološki smisao uma: Kod Lajbnica je ovaj okret bio vezan za isticanje uma kao vodećeg principa istinitosti i poslednje reći u određivanju karaktera stvarnosti.

Saradnja naućnika i metafizićara

• Unapređivanje metafizike: Lajbnic je stpljivo negovao metafiziku uprkos njenoj tadašnjoj nepopularnosti među naućnim duhovima. Verovao je da metafizika ne iskljućuje naućno promišljanje prirodnih bića.
• Uticaj Erharda Vajgela: Tokom studija 1663. godine, profesor Vajgel iz Jene definisao je pravac nove filozofije. Umesto pukog opovrgavanja Aristotela (zapoćetog sa Dekartom), Vajgel je pokušavao da xpoboljšax Aristotela pomoću dokazne strogosti svojstvene Euklidu.
• Fizićke hipoteze: Vajgel je smatrao da su fizićke hipoteze Kopernika, Gasendija i Dekarta primeri te strogosti.
• Simbioza nauke i filozofije: Lajbnicovo delo pokazuje da se naućna aktivnost i metafizićka ambicija mogu produktivno ostvariti u istoj osobi. On je ovoj simbiozi pridodao i povesnofilozofski interes, što u to vreme nije bilo uobićajeno.
• Polaganje raćuna (logos didonai): Lajbnic primećuje da se naućnost izmestila iz filozofskog diskursa u prirodno-naućno mišljenje. Njegov cilj je bio povratak izvorima i naućna konstitucija filozofije (episteme), vraćajući filozofiji status koji je imala kod Platona i Aristotela.

Lajbnicov pojam ontologije: Beskonaćnost postajanja

• Termin ontologija: U Lajbnicovo doba pojam ontologije postaje opštepoznat, nastao u duhu protestantskog distanciranja od katolićke ućenosti. Lajbnic se u objavljenim radovima drųao termina xmetafizikax, ali je u beleškama razmatrao ontologiju.
• Istinska metafizika (la vraie mtaphysique): Ovaj termin ukazuje na svest o manjkavostima prethodnih projekata. Lajbnicova metafizika uvaųava problem individuacije, koji je tradicija od Aristotela do Tome Akvinskog marginalizovala pripisujući ga materijalnom momentu.
• Duhovno poreklo individuacije: Nasuprot poistovećivanju individualnog sa materijalnim, Lajbnic ispostavlja metafizićko poreklo individuacije kao središte supstancijalnog karaktera stvarnosti.
• Definicija ontologije: Prema Lajbnicovim beleškama, ontologija je:     > xnauka o nešto i ništa, o bivstvovanju i nebivstvovanju, o stvari i njenim modusima, o supstanciji i akcidencijix.
• Āetiri istraųivaćka puta:     1. O nešto i ništa.     2. O bivstvovanju i nebivstvovanju.     3. O stvari i njenim modusima.     4. O supstanciji i akcidenciji.
• Uloga pojma xništax: Za Lajbnica mišljenje ontološki znaći poloųiti imanentne umske razloge zašto nešto jeste (logos didonai). Pojam xništax (nebivstvovanje) igra ulogu koju je kod Dekarta imao xzli genijex (malin gnie), kao princip koji moųe zavesti na greške u mišljenju.
• Ontologija postajanja: Umesto jednokratnog odbacivanja zlog genija, uvodi se moderna ontologija postajanja koja uspostavlja drugaćiji odnos prema vremenu.
• Savršenstvo i beskonaćnost:     * Savršenstvo (perfectio) je za Lajbnica beskonaćnost.     * Beskonaćnost nije direktno iskustveno pristupaćna.     * Jedinstvo bivstvovanja je pojmljivo samo u horizontu neprekidnog prelaza iz jednog u drugo.     * Fundamentalne meditacije: spoznaja jedinstva i spoznaja beskonaćnosti.

Perspektiva i jezik u ontologiji

• Odbacivanje spoljašnjeg zavodnika: Ukidanjem xzlog genijax subjekt postaje odgovoran za sopstvene greške. One ne potiću iz natprirodne intervencije već iz prevelike bliskosti prirodnom stavu ili skućene perspektive.
• Prodor perspektive: Lajbnic uvodi perspektivu u filozofiju, naglašavajući da pojedina stanovišta nisu ravnopravna po vrednosti.
• Simbolićki vs. Reprezentativni jezik: Lajbnic insistira na jeziku koji je repraesentatio mundi – onaj koji izraųava celokupan svet, a ne samo ćulnu sferu.
• Monada bez prozora:     * Ne postoji kartezijanska razlika između xunutrašnjegx (subjekt) i xspoljašnjegx (predmetni svet).     * Monada nema prozore jer ne postoji spoljašnjost izvan monadićkog bivstvovanja.     * Svaka monada spontano izraųava svet kao jedinstvenu celinu iz svoje konaćne perspektive.
• Misaoni alfabet (vrai miroir de la raison): Lajbnic teųi konstrukciji jezika zasnovanog na apsolutno jednostavnim pojmovima koji bi sluųio kao istinsko ogledalo uma.

Logika i matematićko stvaranje

• Binarni sistem kao imago creationis: Lajbnic je razvio binarni sistem gde su $0$ i $1$ dovoljni da izraze sve što moųe biti predmet mišljenja.
• Kombinatorika: Kombinovanje bivstvovanja i ništa ($1$ i $0$) ispostavlja konfiguraciju celokupne stvarnosti, što je preteća kompjuterskog prikazivanja sveta.
• Primarnost budućnosti (još-ne): Pojam ontologije postajanja implicira da je ono što tek treba da nastane ontološki primarnije od sadašnjeg. Sadašnjost je xbremenita budućnošćux.
• Dinamika bića: Istina bića postaje procesualna određenost. Istinska stvarnost ukljućuje sve nekadašnje, sadašnje i buduće predikate.
• Totalitet: Potpuni pojam individualne supstancije obuhvata ukupnost svih temporalnih dimenzija.

Sila i sloboda u ontologiji

• Izvorne sile (forces primitives): Monade su definisane kao izvorne sile, što pomera ontologiju ka filozofiji prirode.
• Izvorna aktivnost: Lajbnic pod izvornošću ne misli samo na akt, već na savršenu spontanost koja u inteligibilnim supstancijama poprima odlike slobodnog delanja.
• Napetost prirode i slobode: Pojam sile objedinjuje prirodna i slobodna bića.
• Apsolutna spoznaja: Ideja apsolutne spoznaje (scientia Dei) kod Lajbnica najavljuje prodor pojma apsoluta u kasnijem idealizmu (Fihte, Šeling), mada će oni potisnuti Lajbnicov pojam intuicije u korist ćulne neposrednosti ili delatnosti subjekta.
• Beskonaćna mnoštvenost: Āak i jednostavna monada u sebi sadrųi beskonaćnu mnoštvenost modifikacija.

Analogija i ontološki rang bića

• Bremenitost prostorom i vremenom: Korelacija među stvarima se ne uspostavlja direktnim dodirom, već analogijom:     > xSadašnjost je bremenita budućnošću; budućnost se moųe ćitati u prošlom, udaljeno se ispoljava u bliskomx.
• Analogia entis: Lajbnic je poslednji novovekovni mislilac koji gradi poredak bića pomoću stepenovanja percepcije (perceptio). Ontološki rang bića određuje mera xduševnostix, odnosno subjektivna sila predstavljanja.
• Afirmativna beskonaćnost: Nasuprot Aristotelovom odbijanju beskonaćnog kao amorfne neodređenosti, za Lajbnica odsustvo granica odgovara maksimumu određenja.
• Princip dobra: Pridev xmetafizićkix poistovećen je sa determinacijom bića putem principa dobra i izbora, što vodi usavršavanju.

Od uzroka ka razlogu i principu

• Princip dovoljnog razloga: Lajbnic vrši obrat od poimanja uzroka ka poimanju razloga kako bi osigurao razumljivost i savršenstvo sveta.
• Prestabilirana harmonija: Ovaj pojam sluųi kao pomiritelj heterogenih momenata bića, oslobađajući duhovna bića iz mehanićkog sistema uzroka i posledice.
• Metafizika kao logika principa: Iako neki interpretatori svode Lajbnicovu metafiziku na logiku, ona integriše praktićki svet slobode. Metafizićki temelj sveta je izvorna aktivnost i svesni izbor.
• Ars inveniendi: Umeće sticanja novih saznanja ne sme se pobrkati sa prostom logikom; ono ukljućuje klicu istorizovane subjektivnosti.

Ontologija protiv xFilozofskog rećnikax

• Kritika Goklenijusa: Lajbnic se protivi tretiranju ontologije kao pukog xFilozofskog rećnikax (poput onog koji je napisao Rudolph Goclenius 1613.) ili leksikonskog ućenja napamet.
• Diskusija o stvarima: Ontologija mora biti istinska filozofska diskusija o stvarima koja menja lice filozofije i vrši rekonfiguraciju naućnog univerzuma (mathesis universalis).
• Uspon ontologije: Tek sa Kristijanom Volfom ontologija postaje središnja disciplina, iznad teologije, kosmologije i psihologije, što je rezultat Lajbnicovog uticaja.

Istorijski kontinuitet i pomirenje tradicija

• Napuštanje prirodnog poretka ideja: Lajbnic smatra da moderna potreba zahteva iskorak iz uobićajene logike ka perspektivnom spoznavanju.
• Kopernikanski obrt: Izbor perspektive postaje neodvojivi momenat spoznavanja. Limiti perspektive nisu i naši limiti ako posedujemo uvid u drugaćije pristupe.
• Filozofija kao saradnja: Biti filozof znaći biti skromni saradnik na povesnom poslu. Prošlost nije zbir posvađanih frakcija već jedinstvena povezanost.
• Veliko pomirenje: Lajbnicova namera bila je da pomiri:     * Platona sa Demokritom.     * Aristotela sa Dekartom.     * Sholastićare sa novima.     * Teologiju i moral sa umom.
• Jedna filozofija: Na tragu Lajbnica, Hegel će kasnije tvrditi da je u svako doba postojala tek jedna filozofija.

Vreme i saznanje: Kontinuitet nasuprot Diskontinuitetu

• Dekartov diskontinuitet: Dekartov ideal spoznaje poćiva na trenutnosti intuicije i sumnji koja suspenduje sećanje.
• Lajbnicov princip kontinuiteta:     * Vreme i promena su neprekidni.     * Trenutak je samo taćka prelaza.     * Duh izraųava sve svoje buduće misli.
• Zbrkano i razgovetno: Proces preinaųavanja zbrkanog (confus) u razgovetno (distinct) odvija se u individualnoj subjektivnoj ravni.
• Amortizacija protivrećnosti: Protivrećnosti kod Lajbnica gube stvaralaćki naboj jer su unapred pomirene u univerzalnoj harmoniji i poretku.

Neuspeh pomirenja i Kantov iskorak

• Tenzija prirode i slobode: Lajbnicova zamisao pomirenja etablirala je filozofiju povesti unutar filozofije prirode korišćenjem analogije duševnog (npr. pripisivanje opaųanja biljkama).
• Lajbnicov nerešiv problem: Ako se duh ispostavi kao instanca koja je u sukobu sa prirodom, Lajbnicova ontologija nailazi na nepremostive probleme.
• Imanuel Kant: Kantov iskorak je vidljiv u strogoj separaciji:     * Kritika ćistog uma: priroda bez slobode.     * Kritika praktićkog uma: sloboda bez prirodne određenosti.     * xĆutanje prirode o slobodi i ćutanje slobode o prirodix.